Песник, Предраг Јовичић, писац оштрог, чак сувопарно реалног пера, лишен претенциозне реторике и празноговорништва уводи нас у један сасвим обичан свет, бременит неправдама и пороцима сваке врсте. Између неправедног друштва и неспособности појединца да му се одупре, Јовичић, песник, поставља љубав, као једину разложну дистанцу и могућност ослобађања.

На себи својствен начин, покушава да одгонетне загонетку: Како се постаје Ром. Не биолошким устројством већ традиционалним сукобом са друштвеном заједницом од оног тренутка када индивидуалност поћиње да бива свесна саме себе.

Јовичић сасвим реално уочава принцип неправедног друштва остављајући две могућности, у његовој поезији јасно дистанциране. Прва могућност је: придружити се или асимиловати, те тако и сам постати неправедан, добар, покоран и сасвим нормалан; а друга могућност је: покушати установити ново праведно друштво и узвисити индивидуалност изван друштвене стеге као коначног и трајног ослобођења човечанске природе.

Нови Сад, март 1992.
Трифун Димић